Blog

Организација Црвеног крста Бачка Паланка у свом раду и борби у спречавању насиља направио је сарадњу са Вишекруна Јеленом , стручним сарадником за психо социјалну помоћ у Црвеном крсту Бачка Паланка и сарадник за едукације у спречавању насиља!

Законом о спречавању насиља намеће се обавеза свим грађанима да пријаве насиље, да не затварају очи пред онима који насиље врше и да проблем жртве насиља схвате као општи проблем, а не као приватну ствар.
Обавеза државних органа, организација и установа је да својим деловањем утичу на подизање свести грађана, да отклањају стереотипе, предрасуде, дискриминаторско понашање….. да развијају ставове којима се подстиче уживање једнаких права и обавеза и у јавној и приватној сфери. Да делују на грађане да пријављују насиље, да им покажу начин на који то могу да учине и да их практично подстичу на акцију.
Међутим, шта је са оним државним органима, организацијама и установама унутар којих постоји насиље. О томе се цути. Верује се да насиља нема тамо где и не би требало да га има, али се баш ту перфидно скрива. На жалост, насиље се вешто маскира и има га у свим друштвеним структурама.
Како решити проблем насиља ако међу нама, који смо се својом професионалном, моралном и друштвеном одговорношћу обавезали да помаземо људима има насилника и зртава. Како? Засто цутимо? Како да спрецис насиље ако га сам трпис? Како помоци зртви ако си зртва и сам? Како спрецити насиље ако га прецутно оправдавас? Да ли се наш страх и беспомоћност рефлектује и на оне које треба да разумемо и бранимо?
Постоје жртве и насилници и међу онима који треба да буду пример, узор, ослонац, сигурност за ресавање проблема насиља. Завршававамо обуке и едукације како би поспешили свој рад, променио се и закон, пооштрене су мере … све је теоријски јасно, шта треба и шта не…али малчице је друкчије у пракси…
Има међу нама оних који трпе насиље, на послу, у породици, неки су жртве неки жртвице… има међу нама оних који се врте у точку насиља док истовремено покусавају из њега да избаве друге.
Има међу нама психолога, педагога… који уплашени не умеју да одбране свој став јер се боје насилне реакције директора или колега, а сами себи то не смеју ни да признају, јер знају, учили су, да насиље није оправдано, па „пеглају“ своју савест називајући своје бесмислене поступке мудрошћу. Мисле да тако “купују свој мир“ спуштајући главу и жмурећи пред проблемом који траје, неретко се додворавајући насилнику зарад мало пажње и мало мира, само што заборављају да се мир не купује него ти припада.
Људска права, ста је са њима, кад постанес жртва, заборавиш на своја права јер се бојиш. Бојиш се да ћес изгубити посао, нећес имати од чега да живис, бојиш се за своју децу, бојиш се…бојиш се…
Насилници и жртве међу нама се крију иза плашта стручни радник, педагог, психолог, социјални радник, тренет, директор, наставник…учитељ …професор, полицајац …како да заштитимо било кога од нас самих?
Зашто је тако?
Зато сто је страх јачи од сваког закона, зато што закони који важе међу нама нису нигде записани, зато што папир трпи све, зато што је донети закон једно а поштовати га и спроводити друго… зато што неки немају образ, неки памет, неки се боје … зато што још увек има оних који верују да је у реду да се проблеми решавају демонстрацијом моћи. Стога „ко је јачи и ко може колико да трпи“ постаје главна психолошка игра чак и међу онима који знају теорију, али на залост не могу да је примене у свом случају, а дискутабилно је и како је уопште и примењују.
Насиље није оправдано, никад! У то треба прво да поверујемо. Има међу нама пуно оних који насиље правдају, оних који мисле и чврсто верују да је то једини начин, да је понекад насиље заслужено…има…на жалост.
Насиље је примитиван облик решавања проблема, демонстрација моћи долази из немоћи да решиш ситуацију на људски зрео начин без увреда, претњи, застрашивања и омаловажавања, јер не знаш како да прихватиш пораз, губитак, неправду …. јер ниси научен да се може без демонстрације моћи бити моћан, јер си се развио само физицки, а емоционално и социјално си и даље на нивоу деришта које не уме да контролише своје примитивне импулсе а и интелектуални развој се у том случају дебело доводи у питање.
Ако међу нама има психолога који верују да погнуте главе морају да трпе било чије недолично понашање, ако социјална радница не мозе да напусти мужа насилника јер верује да је систем не штити, ако тренер користи увреде и застрашивања као једини метод рада, ако се запослени боје својих надређених уместо да их поштују….чему све…у ком смеру идемо и где ћемо стићи?
Често се чује „ћути, бар имаш посао у данашње време“ и докле год се сам рад сматра привилегијом, а достојанствен рад луксузом, страх да се без таквог луксуза не остане лако уводи запослене у улогу жртве, па осокољени осећајем позиције и моћи послодавци који су насилници задовољавају своју психопатолошку потребу, док жртве трпе јер се боје.
На жалост, мобинг често код жртве изазива здравствене, емоционалне и социјалне последице. Доводи до пада радне и животне способности, јер је стрес акутна реакција на мобинг чије трајање доводи до поремећаја равнотеже нервног, ендокриног и имуног система. Последице су многобројне од депресија, анксиозности, фобија, апатије у односу на спољни свет или агресивности, урушеног самопоштовања па и погоршања материјалног стања услед честих боловања или отказа.
Мобинг је штетан, јер директно умањује продуктивност и утиче на здравље запосленог а самим тим трпи и друштво у целини.
Неопходно је да се врати свест о давно заборављеном праву на достојанствен рад и достојанство и да се подсетимо да је свака врста насиља штетна и кажњива. Да не мораш да трпиш.
Достојанствен рад је основ продуктивности, а право на достојанство, по Уставу, у одредбама о заштитил јудских права стоји пре права на живот, јер живот без достојанства и није људски! У то треба да верујемо! Јер је истина! Треба да се оснажимо да пријавимо насиље иако осећамо страх, јер му се мора стати на пут, јер постајемо болесна нација, незадовољна, исфрустрирана, поплашена…постајемо друштво неслободних и неправедних.
Требало би да је превенција насиља на послу „дужност“ сваког послодавца, јер је улагање у свест запослених, њихову социјалну и емоционалну интелигенцију најбоља инвестиција. Здрава радна околина, здрави породични односи – без насиља подразумевају здраво психо-социјално окружење и само тада можемо очекивати и боље продукте рада, здраве појединце и породице, па и здраво друштво.
Колективна свест треба да се мења, да прихватимо за апсолутну истину да насиље није и не може бити оправдано, да имамо право и смемо да се заузмемо за себе, затим да се охрабримо и да пријавимо насиље.
Није лако, није лако ни написати овај текст јер знаш да ће те неко осудити, прозвати …. али ја одлуцујем да победим свој страх. Моја морална обавеза и дужност ми не дозвољава да ћутим и жмурим пред оним о чему се ћути.